ANĐEO KOGA SMO ZABORAVILI: Ovako je Naser Orić ubio dete od 11. godina

Znam da se nisi uplašio kada te je Naser Orić zgrabio za kosu i bacio na zemlju, a Elfeta Veseli isukala nož i…

Nije te zabolelo dok ti je odsecala ruke, anđeo ima krila..

Nisi se uplašio kraja, nije ga bilo, smrt je tog prokletog dana bila prezauzeta, dugo se čekalo na nju u srpskim selima više Srebrenice…

Ne mari, čekao si detinje mirno i poslušno.

Čemu je, uostalom, maleno seljače bilo naučeno nego da ćutke čeka dok stariji oposle svoje?

On tek 11 godina, a „čika“ Naser i „teta“ Elfeta toliko stariji, a ona još iz komšijske kuće, nije ubadala neznanče već onog Slobodana iz domaćinske porodice Stojanovića, koji je toliko puta stao pred kapiju da je pozdravi.

Nisi se plašio noža, zašto bi?!

Žalio si „teta“ Elfetu, nju je bio strah najplavljih očiju koja nikako da zgasnu i sklope se, da ne vidi sebe u njima…

Dal da joj se javiš, možda te nije poznala onako krvavog, bez ruku?

Možda kad završi s prstima na nogama?! Nije mali posao odseći ih detetu, onolicke!

Nož dohvati po dva, pa gde i omane, ali ne drhti Slobodan već ona, a opet ljuta na njega ko da ne zna poslušno komšijsko dete koje je toliko puta otrčalo da joj se nađe na kapiji…

Možda je završila, šta će anđelu noge, ima krila..? Može li sad po svog Žućka, pa da se vrati ocu, majci i sestri u zbegi iz kojeg je pobegao da smakne lanac s psića i povede ga u šumu?!

Samo još malo, skoro da je „teta“ Elfeta oposlila sve što je imala, a on kao toliko puta pritrčao da joj se nađe?!

Ma, samo da nije tih prokleto plavih očiju, lakše bi „sirotoj“ bilo, brže bi oposlila, al plavetnilo se ne može istrgnuti nožem i kada oči skliznu u prašinu i krv…

Smiri se, Slobodane, anđele, eno ga Žućko preklan laje, dozivate na livadu da ga poteraš niz strane… Sačekaj još samo malo, sad će Elfeta, možda je samo nož malo otupeo pa ne može iz prve da napravi rez niz grudi, mada i nisu to velike grudi, ali nije ni njoj lako posle toliko posla…

Ne brini, zlato, znaju otac i majka gde si, ne kasniš nigde mada nisi nikad ostao budan do ovako sitnih sati, ali ne mari, u komšijskom si dvorištu…

Eto, prorezala je i grudi i stomak, vidiš kako lako klizne nož kad miruješ?!

Šta će anđelu trbuh i prsa, anđeo ima krila, „teta“ Elfeta samo nož, sine, ne plaši se što je nju strah, proći će je, samo ti umri, zora će, valjda im odmoriti…

Slobodane, Slobo, anđele…jesi li, nema na nožu više mesta od krvi..?

Samo zažmuri i pravi se mrtav dok ne odu, evo sad će ti pucati u glavu, al to ne boli. Uopšte!

Ne jače od ujeda ose, možda i manje, videćeš, samo ne otvaraj oči da joj ne zadrhti ruka od straha, sramota je da se odrasli ljudi plaše dece!

Ali ti si anđeo, praštaj, to ih ponajviše plaši, možeš li samo da sviješ krila dok ne povuče oroz, nemoj posle da priča po selu kako si bio nemiran, lepetao, uzleteo pre nego što je…

Eto, vidiš, ništa! Samo tane proletelo kroz glavicu i gotovo!
Ma, ne brini što sviće, sad će u toj jami mrak, al ti si anđeo, ne zaboravi, neće ni oni dok su živi, a živi su i slobodni!

Žive tvoje ime i svoje prokletstvo! I to plavetnilo očiju! Aman, sklopi ih više, mučeniče mali, nije pristojno zuriti tako…

Ne boj se, to je samo zemlja, „opraće“ mati majčicu i pantalonice čim te nađu i otkopaju.

Eto, jel došao otac a nije ni čitava godina prošla dok nisu pronašli jamu u kojoj si se skrio!

Uplašio ih sve, anđele, pomislili da ti se nešto dogodilo, a ti se zaigrao za Žućkom po oblacima…

Poznao te je tata, jeste!

Baš na ovaj dan pre 23 godine, i nije se naljutio što nemaš ni ruku, ni nogu, ni prsa, ni…

Nije ni majka, ne brini, to što plaču i nariču nije ljutnja, već…

Ma, ne bi razumeo, tek si dete, shvatičeš kad odrasteš!

Kako nećeš odrasti?! Ko ti je napričao te gluposti, anđele?!

A, što se nebo ovako plavi danas ako nije od tvojih očiju?! Vidiš, odrastao si!

Što dune lahor ako to ti ne zatreperiš krilima?! Vidiš, odrastao si!

U kakvog si samo anđela stasao, šta bi „teta“ Elfeta i „čika“ Naser rekli da te vide?!

Vidiš li ti njih?! Eno ih žive tvoje ime i svoje prokletstvo! Ti, nažalost, živiš zaborav, anđeliću, ne seća te se Srbija, ali oprosti nam, jer ti si anđeo, a šta smo mi do fukare koja se plaši sećanja na tebe koliko i Elfeta sebe u tvojim očima?!

Mali si, sine, shvatičeš.

Ajde, požuri, eno ga Žućko čak na trećem oblaku, čeka te, potrči, nije „teta“ Elfeta odsekla tebi prste već sebi dušu…

Potrči, anđele, eno i oca i majke, vidiš da nisu ljuti…

Ne sekiraj se za nas, mi ćemo te opet zaboraviti, takvi su odrasli, shvatićeš kad…

Izvor: Nedeljnik/Mihailo Medenica

Objavljeno u IZDVOJENO, HRONIKA
loading...

COMMENTS

Ostavi komentar